Molim vas, ne vičite! Šapućite da vas čuju.
(Lekcija iz ličnog brendiranja, u sedam delova)
* * *

Četrdeseti dan u nizu vrelih sunčanih dana. Najtoplija sezona u 20 godina. (Samo ja mogu da budem u Tropima u vreme postavljanja tog rekorda.)

Odjednom, naš bosonogi klinac skače i gegucka sa trema. Prati veliku žutu zmiju preko sagorele bašte, u žbunje.

“Jeste, to je piton…” naša srdačna gazdarica se saglašava preko ramena i nastavlja da meša sedmi kari tog jutra.

“Ne bojte se, nema opasnosti, samo traži vodu…”, cvrkuće dalje. Ja se pribiram od vikanja, trčanja, zamišljanja najgoreg.

“Dušo, zlato, nemoj nikad više tako da odjuriš, nikad, nikad više, važi?”

“Pa, zato što to samo izgleda kao žbunje. To je džungla. A džungla nije igralište. Zapamti to, molim te.”

Prva činjenica: Znam džunglu. Iz prve ruke.
* * *

“Hm. Nije loše. U redu je. Ali liči na bilo koji mali oglas. Hoće li privući pažnju? Potaći nekoga da ti se javi? Nisam siguran. A treba nam da ti se jave. To nam je jedina šansa. Mislim da možeš bolje. Treba nam da bude bolje.”

“Pa ne znam. Šta je tu priča? Ima gradić u pustinji, bogu iza nogu, zamro. Nailazi jahač, bog zna otkud. Dobar konj, veliki šešir, par pištolja. Ne progovara. Ne žuri. Ali svi obraćaju pažnju. Svi ga primećuju.”

Observer_job_ad_250x380“Pa ne znam kako. Naći ćeš način. Ti si jahač. Sjaši i otresi prašinu.”

Revidiram tekst u jednom dahu. Plasiramo taj konačni nacrt, kao jednokratan oglas, u nedeljno izdanje uglednog dnevnika na engleskom jeziku, Ostrvskog glasnika. Rezultate čekamo tokom cele sedmice neizvesnosti.

Šesnaest firmi i dve NVO odgovaraju na moj revidirani oglas (“STRANAC U GRADU TRAŽI ZADOVOLJAVAJUĆI POSAO”). Mogu da biram i da radim za najbolje.

(Doduše, ispod radara.)

Druga činjenica: Znam pustinju. Iz prve ruke.

* * *

Samo ja mogu da se iseljavam ravno iz Tropa na Daleki Sever. Pa ne biste hteli da propustim najhladniju zimu u tih istih dvadeset godina, je l’da?

“Da, pozdrav! Hvala što mi uzvraćate poziv…. Pa, eto, zapravo postoji problem s jednim od dokumenata… Velika greška u mojoj vizi. Slovna, pretpostavljam.”

“Pa znate gde tamo piše “Planirano zanimanje”?… Pa tu stoji  “domaćica” na mom papiru.”

“Pa, problem je u tome što ja nisam domaćica. A i što ne nameravam da postanem domaćica. Tako da to moramo da ispravimo.”

“Ko će to znati?!? Pa, gospodine, ja ću znati!”

“Pa, cenim ja vaše iskustvo… i razumem da statistika nije na mojoj strani… Kako god, ja nisam sad, niti nameravam da budem – kad se tamo preselimo i smestimo – domaćica. Kada mogu da donesem papir na ispravku, molim vas?”

“Jesam, svesna sam razdaljine od 40 milja… i svih 40 stepeni napolju… i da sam u poodmakloj trudnoći, hvala vam… Pa, tu negde oko 40 nedelja ukupno, no nije baš dotle došlo još uvek… Svakako, svakako… Ne sumnjam da imate samo moju dobrobit u vidu. Ipak, možete li da mi zakažete sastanak u vreme koje vama najviše odgovara?”

“Pa da onda razgovaram sa nekim drugim? Ili treba da pišem nekome ko je zadužen”?

“A, naći ću vam ja tu šifru, ne brinite. Ne može biti deset miliona šifri u tom šifrarniku… Pa ako nemate nikoga sutra tu da to iskuca, ja ću da iskucam, a vi parafirajte… I kopije, naravno… Bez brige, znam pisaće mašine u dušu.”

”Jeste, stvarno mi je važno… Drago mi je da shvatate… Sjajno, biću tu sutra u jedanaest sati. Vidimo se. Unapred vam hvala.”

housewife_revised

Treća činjenica: Pomeram planine. Rukom.

* * *

Dakle do sad već znate da se bavim pričama. Da sam po struci tvorac mitova. Skupljam, biram i stvaram priče. Koristim ih kao alate u komunikaciji i na treninzima. Dobro su mi došle – u braku, karijeri, ljubavi, politici, roditeljstvu. (Ne, ne tim redom. Ovo je abecedni redosled, za potrebe Gugla. Ja sam oprezna, ne diskriminišem protiv mašina, malo predostrožnosti nije na odmet.) A ne diskriminišem ni u korist ikoje vrste priča – jednako sam koristila obe vrste.

Da, postoje dve vrste priča. Da, samo dve. I da, u pravu ste, ovo bi bio baš dobar trenutak da počnete da obraćate pažnju. Jer, po svoj prilici, i vi koristite jednu vrstu priča kao da je druga vrsta u pitanju.  Skoro svi to rade. Avaj.

Mogli biste da budete kralj džungle, što se mene tiče. Ipak ćete da predete kao mače i da mi jedete iz ruke, kad vam pokažem gde grešite na mom terenu.

Upamtite. Ko kontroliše tok priče, kontroliše i publiku.

Četvrta činjenica: Krotim lavove. Na poverenje.

* * *

Prvi znak džungle je buka. Zaglušujuća buka. Nikad ne prestaje. Ptice, slepi miševi, insekti, gušteri, slonovi – sva živa bića joj doprinose. Samo grabljivice su nečujne. Ako ispuštate zvuk u džungli, nekome ste hrana. Nije to nepravda. To je džungla.

Samo Holivud, mašina za mitove, može da obrne taj prirodni zakon i da proizvede lažni zvuk – nezaboravan, zaštićen krik (najskorije obnovljen 2014. godine) – da odjekuje i vlada nad nepreglednim zelenim krošnjama i svim šarenim bićima pod njima.

I samo ja mogu da iskopam još jednu istinitu priču o još jednom dečaku iz Srbije, zalutalom u džungli koju smatra svojom. Da, možda ste i pogodili. U pitanju je Džoni Vajsmiler, najverovatnije rođen u današnjem Pardanju (Međi) u Banatu. Mestu koje je njegova porodica napustila do 1905. godine, kad je njemu bilo tek sedam meseci.

Mali Johan je jedan od hiljada imigranata koji pristaju na ostrvo Elis te godine. Ili u bilo koju prihvatnu luku, ove godine. Bilo koje godine.

Nije u pitanju krstarenje. Nikad nije. Učiš jezik, običaje, pravila. Učiš “Kako da se izboriš sa svojim roditeljima imigrantima” (E, samo ja mogu, kao mlad roditelj, da nađem knjigu s tim naslovom u svojoj lokalnoj biblioteci u Torontu. Prosvetljujuće štivo.)

Kreneš sa plivanjem da bi pobedio polio. Izgubiš roditelja u Velikom ratu, nikad mu ne saznaš sudbinu. Napustiš koledž da bi zaradio za život. Radiš kao potrčko na recepciji, naočit spasilac na plaži, ili lift-operater, zakopčan do grla. Osvajaš nacionalno prvenstvo u plivanju, dvaput, pre osamnaeste.

Lažiraš rodno mesto na zahtevu za pasoš. Na taj način možeš da nastupaš za nacionalni olimpijski tim. Osvajaš, u Parizu i Amsterdamu, pet zlatnih i jednu bronzanu medalju, u dva vodena sporta.

Vraćaš se kući da promovišeš zdrav život i kupaće gaće (nemojte reći g-đici Galek, molim vas!) Sa 25 godina, i pregršt medalja i svetskih rekorda, život ti deluje, pa, poprilično gotov.

A onda potpišeš skroman ugovor za film. Dovoljno je da se pojaviš kao Adonis, ne noseći ništa sem smokvinog lista. (Ne, ne, stvarno, ni reči g-đici Galek!) A to su lude dvadesete. Nimalo ne čudi što ti Holivud gradi vrelu, vlažnu džunglu da njome vladaš.

Ali, ta džungla koju Džoni posećuje u svojim kasnim dvadesetim lažna je kao i  onaj smokvin list. S pažnjom je dizajnirana, podignuta, uređena. Sve pršti od rekvizite, reflektora, životinja, radnika (ne abecedno ovog puta; kao i sve kod filmaša, ovaj redosled se zasniva na novcu).

I ne zaboravimo svakodnevnu gužvu. Sve se pali sa prvim svetlom i potpuno utišava kad padne sumrak. To je džungla sa scenarijem, koreografijom i preciznim planom. To nije džungla. To je posao.

Peta činjenica: Volim kontraste. Poučni su.

* * *

Ima ta vežba koju radimo na mojim obukama o upravljanju karijerom. Pre svog, izradi Džonijev CV; napiši njegova motivaciona pisma, njegove biznis-planove. To je zabavan način da se vežba lično brendiranje. Isprva.

Najveći uspesi

  • Bez izgubljene trke; povukao se neporažen
  • Igrao glavne uloge u preko 30 filmova
  • Agencija Asošijeted Pres ga proglasila za najvećeg plivača prve polovine XX veka

Počasti i nagrade

  • Dobitnik šest olimpijskih medalja
  • Pobednik 52 prvenstva Sjedinjenih Država
  • Postavio 67 svetskih rekorda
  • Prvi čovek koji je preplivao slobodnim stilom 100 metara u vremenu kraćem od minuta i 440 jardi za manje od pet minuta
  • Vlasnik zvezde na holivudskom Trotoaru slavnih

No biva teže što dalje ideš.

Radno iskustvo

  • Lift-operater / Potrčko, Sportski klub Ilinoisa (sa 16 godina)
  • Spasilac, plaža jezera Mičigen (sa 17 god.)
  • Maneken / Promoter, Kupaći kostimi BVD, Njujork (sa 24 god.)
  • Filmski i TV glumac, MGM/RKO/Kolumbija, Holivud (25 – 50 god.)
  • Vlasnik, Privredno društvo za bazene, Čikago (sa 55 godina)
  • Osnivač i predsednik, Međunarodna kuća slavnih plivača (sa 61 god.)
  • Vlasnik, Američka prirodna hrana Džonija Vajsmilera, Kalifornija (sa 66 god.)
  • Promoter, Tropski Vonderlend, tj. Tarzanova zemlja džungle, Florida (sa 68 god.)
  • Vratar, Palata Sizars, Las Vegas (sa 69 god.)

Lako je biti glasan na filmskoj sceni. Prava džungla počinje odmah iza kapija studija.

Šesta činjenica: Krotim sujete. Nadom.

* * *

Molim, hoćete da popišemo Džonijeve osobine i veštine? Naravno, haj’mo. (O tome znate koliko i ja).

Odlike i kompetencije

  • Osoba od inicijative, pregalac
  • Smeo i ambiciozan
  • Otvorenog duha, prilagodljiv, nekonvencionalan
  • Veliki radnik
  • Nepretenciozan, sa smislom za humor

Kako znam da ima smisao za humor? Ovako on opisuje svoju priču:

“Kako može čovek da se pentra po drveću, govori “Ja Tarzan, ti Džejn” i da zaradi milion? Publika mi popušta za glumu, jer zna da sam sportista. Znaju da ja nisam k’obajagi.” (Ne, gospodine, to stvarno niste bili.)

Njegov ključni narativ je priča o kompetentnom plivanju. Sve drugo je k’obajagi. Krik nastao lepljenjem tri glasa. Njegovi navodno sirovi maniri, koje Džejn omekšava (čega nema u knjizi-predlošku). Štura Tarzan/Džejn fraza koju je izmislio. (A ja je pretvorila u svoj naslov, kroz moj džentlmenski sporazum sa algoritmom, po principu “učini ti meni, učiniću ja tebi”.)

Ali, sad bez šale, krije se lekcija u svemu ovome. Prosta.

Molim vas, ne vičite.

Pod jedan, to je već rađeno. (I preko mere. I u mnogo manjoj buci, pride.)

Pod dva, niko od nas sitnurije nije kandidat za Tarzana. Medalje? Rekordi? Obožavaoci? Kveker.

A pod tri…

Ako mi stalno iznova šaljete poruke koje ne želim, samo zato što možete…

Ako neprestano šerujete sadržaje o svemu živom pod suncem, samo zato što je to lako i što želite da vas primetimo…

Ako emitujete dnevnu dozu svog sveznanja o nečemu što ste tek otkrili prošle godine…

… vičete mi ravno u uvo. Ja smorena, vi smor.

Sem toga, niste ni jedini.

Evo u čemu je stvarno problem s bukom.

“Ovde je svako bio bučan, svaki glas je bio jak. (…) Šta god se htelo, to se izvikivalo (…). Vrata su stalno treskala, na stepeništu nikad mira, ništa se nije radilo bez klepetanja, niko nije sedeo strpljivo i niko nije mogao da privuče pažnju kad bi progovorio.” – Džejn Osten, Park Mensfild

Kao što rekoh, postoje samo dve vrste priča. One koje govorite. I one koje pišete.

Improvizacija naspram scenarija.

Ad lib – reagujete na reakcije. Ad usum – planirate kako da ih izmamite.

Ne može se drukčije živeti život, nego improvizovano. Ne teče prema scenariju.

Nema ni scenarija za karijeru. Čak je i Stiv Džobs sve sagledao tek retroaktivno.

Ali evo u čemu većina nas greši.

Većina nas sitnurije viče iz sveg glasa, nastojeći da nadglasa napeve svih drugih. Prebrojavamo lajkove, komentare, šerove. Reagujemo na reakcije drugih. Kao u pravoj džungli.

A ima jedna stvar gde možemo da sačinimo scenario.

To sam savladala kao pisac-pridošlica. Postoji jedno merilo koje u Kanadi koriste da razaznaju pridošlice-amatere od pridošlica-profesionalaca. Tu razliku moraju da prave, jer Kanada nudi razne vrste pomoći – stambene olakšice, grantove itd. – umetnicima, pozorišnim i filmskim radnicima, piscima i sličnima. Čak i nepoznatim. A pridošlice su im po definiciji nepoznate.

Bilo da je u pitanju državna uprava, ili privatni fondovi ili kolegijalno odlučivanje, niko ne meri originalnost stila, snagu talenta, ni kvalitet radova. Kako bi i mogli? Možda ste baš vi sledeći Van Gog. Merilo je jednostavno i logično. (Pravo kanadsko, mogu reći).

Ako posvećujete pedeset odsto svog vremena sopstvenoj promociji – znamo da ste profesionalac. I ne mislim na dreku iz sveg glasa, u nadi da ćete nekog privući.

Mislim na planiranu, zapisanu, stratešku promociju. Kanali, ishodi, ciljana publika, brend. VI dokažite, oni će vam verovati. Nema potrebe za vikanjem.

Pročitajte scenario, naučite svoj tekst, pojavite se i izvedite.

Akcija! Rez! Razvijanje!

I znate šta? Ljudi upamte.

Sedma činjenica : Ja šapućem. A čuju me.


Ovaj tekst je prethodno objavljen na engleskom, na sajtu www.majavujovic.info i na LinkedInu. Njime najavljujemo naš trodelni kurs upravljanja karijerom i životom, koji se održava u drugoj polovini juna 2016. u Beogradu.

Prijave za prvu radionicu primamo do 10. juna 2016.