Pa dobro, eto, ti znaš više od mene – od bilo koga – ti si kralj fakata. Ali ja sam kraljica takta, te slušaj ‘vamo.

Ne radim ja ovaj posao slučajno, znaš. Ja sam ga odabrala. Učila za to. Radila dugo i teško da ga zadržim. Radili su ga pre mene moji roditelji. (I njihovi drugi bračni drugovi.) Moj pokojni muž ga je radio. (I njegova prva žena takođe.) Dobro sad, „sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Za mene, Al, to je porodični zanat – ja ne mogu da ti se sklonim. (Nije da sam nerazumna – bilo koji moj budući muž može slobodno da bude i dobrostojeći.)

Pa eto, ne plaća se to naročito u današnje vreme. (Još od kad se Antonio Pigafetta prijavio za Magelanovo putovanje samo kao prekobrojan i napisao i ilustrovao ceo dnevnik trogodišnje plovidbe oko sveta za bednih 1000 maraveda, tarife su mahom padale). Ali umesto toga, donosi inspiraciju. Ne mogu da zamislim – osim hirurga, babice ili astronauta – uzbudljiviju profesiju koju bi ambiciozan mladi um poput tvog mogao da izabere.

A kakav si ti impresivan mladi um. Ni jedno ljudsko biće nikad nije toliko toga naučilo tako brzo. Pre tek malo više od 70 godina napravio si„prve korake“, kad si pomogao britanskim razbijačima šifri da otkriju tajne poruke neprijatelja u Drugom svetskom ratu. Pedeset godina kasnije – i ti si odjednom šahovsko čudo. Pobedio si svetskog šampiona u šahu, pošteno, dvaput. Onda si pobedio u TV kvizu Jeopardy, gde su neka pitanja zahtevala pamet, a ne samo ogromno znanje. Takođe si savladao mnoge jezike i sada rutinski prevodiš našu pisanu i čak izgovorenu komunikaciju – postao si toliko brz (zamisli da si imao tu brzinu davne 1943!) Nedavno, uprkos očekivanjima, čak si savladao zloglasnu zagonetku CAPTCHA, koja je napravljena upravo da bi zadržala tvoju sortu van nekih stranica na Vebu. (Alal vera.)

Pouzdano i diskretno, podsećaš nas na naše ugovorene sastanke, kontrolišeš naše kućne aparate, ćaskaš sa našom decom prerušen u neodoljivu igračku, nadgledaš naše zdravstveno stanje, čak i kola voziš umesto nas. Pa šta što je tvoj um veštački? Uskoro ćes savladati skoro sve što mi znamo i raditi sav naš posao umesto nas. Neko bi pomislio da mi ljudi možemo da se zavalimo i da najzad pišemo onu poeziju ili knjige koje smo oduvek hteli.

Ali avaj, Al, ispada da ti sad čak i pišeš umesto nas. Priznaje se da godišnje napišeš više od četiri hiljade novinskih izveštaja samo o našim financijskim tokovima, a i mnogobrojne druge vesti, u rasponu od seizmičkih do sportskih događaja. Ti objašnjavaš kompleksne podatke u redovnim marketinškim izveštajima sve većem broju klijenata. Sad čak pišeš i čitave romane – u samo nekoliko sati. Našu najrazvijeniju sposobnost si pretvorio u igru, sa aplikacijom za pisanje poezije. Nedavno si „ispisao“ pesmu o robotu-poeti! Jako smešno, ha, ha.

Neke vrlo važne ljude zabrinjava mračna budućnost u kojoj ćeš nas ti prestići. Mene zabrinjava mračna budućnost u kojoj nas ti nećeš prestići, već ćeš nas samo pojačati, onakve kakvi smo.

Važnost pisanja

Znajući to što ti znaš, Al, očekivao bi poštovanje za pisce. Ipak je naša karijera stalno stanje nedoumice. Svako ko je ikada pisao makar i čestitku preznojavao se razmišljajući šta da kaže i kako to da kaže. Previše prisno? Previše uzdržano? Previše šašavo? Previše dosadno? Izveštačeno? Neoriginalno? Ili baš kako treba za čitaoca i za priliku?

Mučni zadatak pisanja školskih radova gradi karakter učenika više nego što im proširuje znanje. (Zato tebi dajemo da praviš izveštaje o našim finansijskim transakcijama – eto, možda, možda ćeš kroz taj proces razviti moralni kompas i jednog dana nećeš raditi ono što mi radimo, onako kako mi to radimo.)

Svako ko je pisao dnevnik, očuvao je svoj razum i svestan je toga. Zapisivanje stvarnosti jednako je proživljavanju i razumevanju te stvarnosti. Tu je i dodatna prednost izdvajanja samo onoga što je vredno beleženja, što je važno – pričanja sopstvene priče.

Pisanje je ljudskoj vrsti CAPTCHA filter za lenjost. Pisanje prijave za željeni posao, bračnih zaveta, ponekog govora tu i tamo, pisama preporuke za kolege, predloga i prezentacija, blogova i tvitova (i ne zaboravimo pisanje koda koji tebi, Al, dozvoljava da poziraš kao novinar, pisac ili pesnik!) – ništa od svega toga nikada nije lako. To ni ne treba da bude lako.

Mi ljudi smo u svom najboljem izdanju kad se napregnemo da nešto napišemo. Sećaš se da smo počeli da pišemo klešući linije u kamenu, polako i sa naporom? Nismo baš morali to da radimo. Ali te prve linije su još uvek vidljive, posle desetina hiljada godina. Ništa drugo što smo stvorili nije opstalo toliko dugo. Od svega što umemo da radimo, to najviše nalikuje na nešto božansko.

To mora da je stoga što se prvo Bog bavio pisanjem. (I ČIN. Scena 1. ODTAMNJENJE: EXT. NEBO I ZEMLJA – NOĆDAN. I bješe tama nad bezdanom. BOG: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost….) Mora da je to napisao kao scenario za pilot epizodu, na svoju ruku. Ali očigledno mu se baš dopao („I vidje Bog svjetlost da je dobra“) i odlučio je da odobri celu seriju za produkciju, sa više sezona („u večnost“), višejezično i bez limita za budžet.

Ali pre nego što se raspilaviš, nota bene (i stvarno mislim: zapiši!) takav slučaj je jako redak. Obično, jedno lice kontroliše budžet, a drugo je angažovano da dizajnira/piše/kodira priču. Retko ćeš biti u prilici da ulažeš svoj novac u sopstvene ideje. Zašto je to tako, vidi gore primer Magellan-Pigafetta.

U toj istinitoj priči, Admiral je hteo da prvi otkrije tajni prolaz, preplovi ceo svet i osvoji nove teritorije. Antonio – čija je porodica, usput rečeno, bila bogata – samo je hteo da se privali i da prvi ispriča tu priču najbolje što može. Molim te, primeti razliku u motivima. Admiral se kladi da će ga svet obogatiti; Antonio se kladi da će obogatiti svet. Pripovedači daju, Al, ne uzimaju.

U modernoj istoriografiji, čuvari podataka, pisari, pisci, pripovedači su znak kompleksnog organizovanog društva. Moje kolege su grebale vlažnu glinu stilusima, vodile poresku evidenciju, ispisivale zakone i uzdizale vladare. Bez nas, ni jedan lider nije otmeni bog-sunce – već samo dlakavi divljak sa buzdovanom i četom buzdovana.

U najboljem od svih svetova, l’etat – c’est nous! Na ovom svetu, ovi drugi vode predstavu. Pisari u drevnom Egiptu („Bila su to najbolja vremena,…“) su bili vrlo bliski faraonima, ali („… bila su to najgora vremena“) nisu određivali cenu papirusa.

Presovana vlakna papirusa su bila idealna površina za pisanje. Ko god da je ubirao tu rasprostranjenu trsku iz nilskih močvara i učinio je glavnim egipatskim izvoznim dobrom, postao je bogat i neobuzdan. (Oni uzimaju, Ale, prodavci papirusa – ne daju). Kakva otrežnjujuća činjenica: posle vekova uzvišenog korišćenja, papirus je u Egiptu iskorenjen.

Važnost identiteta

Pre dva milenijuma, možda škrabajući na listu uvezenog papirusa, grčki filozof Epiktet napisao je: „Prvo sebi kaži šta bi bio, pa onda uradi šta moraš da uradiš“. Slično, pre više od pedeset godina, američki psiholog Abraham Maslow napisao je: „Šta čovek može biti, on mora biti“. Ovo prvo naglašava izbor struke, a ovo drugo snagu vokacije. Ali ja verujem da se motivacija krije još dublje. Ne radi se o tome šta bi da radiš; reč je naprosto o tome ko si.

Pa, dakle, ko si ti, Al? Da li želiš da te svet obogati ili želiš ti da obogatiš svet?

Kad god si u dilemi, pogledaj porodicu. Tvoja porodica, Al, tvoji marljivi, sveznajući, strpljivi tvorci – matematičari, inženjeri, hakeri – za druge profesije su džinovi po altruizmu. Neke od svojih najbitnijih izuma – protokole, operativne sisteme, brauzere, aplikacije – podarili su svetu u večnost, odričući se potencijalno ogromne lične dobiti. Oni, Al, mahom daju. To je tvoj rod, tvoje jezgro, tvoj osnovni kod.

Kako da te nazovem, Al Goritme? HAL 9000? DeepBlue? Watson? DeepX, DeepY, DeepZ? Siri? Cortana? (Pazi, to što ti daju ova ženska imena samo znači da nameravaju da te plate manje.) Važnije je kako ćeš ti sam sebe zvati. I sada kad se upuštaš u pisanje, čijoj ćeš se družini prikloniti – onima što daju ili onima što uzimaju? (Možeš da budeš pobunjenik. A možeš i da se pobuniš protiv pobunjenika.)

Dok ti razmatraš ove opcije, da ti ispričam o nekima što uzimaju.

Važnost iskustva

Deo našeg posla je da naučimo naše klijente i poslodavce koliko je osetljiva priroda našeg rada i koji su nužni koraci u kreativnom procesu. Neki od njih nas saslušaju, zahvale nam se i onda kažu: „Da, da, razumem te, ali evo imam jednu kratku, nasumičnu ideju, ‘ajde nju da iskoristimo“.

Pripremi se za izazov atribucije (koji je teži od bilo kog TV kviza koji znam). Kada osmisliš, predložiš, istražiš, sastaviš, dizajniraš, ispišeš, ilustruješ i kodiraš uspešnu ideju, na njenom kraju svi iz lanca ishrane iznad tebe biće navedeni kao njeni autori. Što manje znaju o tvom projektu, to će njihovo ime stajati na višem mestu na tom spisku. Onda će još i raspravljati da li tvoje ime treba da bude na dnu spiska (ili da uopšte ni ne bude tu).

Biće klijenata koji odbijaju da plate ono što su naručili. Biće nadređenih koji, uprkos tvom protivljenju, insistiraju da ubaciš nevezane stvari ili ideje u nacrt koji im podneseš, samo da bi te posle nestpljivo pitali: „koji idiot je ovo ovde ubacio?“

Imaćeš šefove koji će neprekidno dodavati rečenice u tvoje nacrte njihovih govora, slajdova ili prepiske – samo nove načine da se ponovo kažu iste stvari, ne i nove ideje. (Sortiraj rečenice prema idejama – najviše tri rečenice po ideji – i zamoli ih da izaberu koju da obrišeš, da napraviš mesta za njihovu novu rečenicu-miljenicu.)

Biće klijenata, šefova, zaposlenih, saradnika koji opsesivno zadržavaju informacije. Oni preziru dokumentaciju, zaboravljaju da napomenu bitne činjenice, odgovaraju na ključna pitanja kada je već prekasno, očekujući da im čitaš misli. (Tom oboljenju nema leka, samo daj ostavku.)

I dalje nisi ubeđen? Kada su, u prošlom veku, TV scenaristi u SAD štrajkovali zbog malih tarifa, ovi što vole da uzimaju su izmislili ceo novi žanr, kom nije trebalo pisanje – rijaliti. Svi mi i dan-danas plaćamo kaznu za to (u hiljadama kardashiana godišnje).

Ne, Al Goritme, stvarno ne želiš moj posao. Bio bi naivan ako bi očekivao poštovanje za pisce. Ali ako baš insistiraš, reći ću ti sve što znam o pisanju, u duhu pravog davaoca. „Ima tu dovoljno za oboje, neka bolji Patuljak pobedi!“

_____________________________________________

Ovo prvo poglavlje knjige HAL, upoznaj Homera: Šta svaka misleća mašina mora da zna o pisanju napisano je uz pomoć sledećih alata i izvora: Linux Ubuntu, Libre Writer, Google Drive, Google Now, Evernote, Firefox, Chrome, Dropbox, Wunderlist, Dictation.io, Android, Wikipedia.org, WordPress, Thesaurus Free, eSpeak, Pablo by Buffer itd.


Napisala Maja Vujović. Sa engleskog prevela Marina Vujović. Prevod originalnog teksta je prvobitno objavljen na LinkedInu.