Tvoj bivši šef to radi. Neki autsorsovani klinac to radi. I ti želiš to da radiš – da kreiraš (ili biraš) sadržaj, da se istakneš u masi. Problem je samo što trenutno ne stojiš baš najbolje sa sadržajem, je l’ da?

Sve znam. Isto i ja – čitam blogove, gledam tutorijale, listam prezentacije, daunloudujem podkastove. Neke od tih stvari me fasciniraju, a neke su tako očigledne da nisu vredne utrošenog vremena. Ne želim da i ja dodajem još škarta.

Pa kako onda uticajni ljudi to rade? Kako kod njih priprema i serviranje sadržaja izgledaju tako lako, pitaš se.

Eh, stara enigma o jajetu i piletu! Da li su oni uticajni zbog svog sadržaja, ili mi tražimo njihov sadržaj zato što su oni tako uticajni?

E, to je već duža priča, no evo jedne kratke.

Pre nekoliko godina, nekoliko prijatelja, smoreni blejanjem po raznim žurkama širom grada, pretvore svoje veliko dvorište u mesto za žurku. Odmah ograde i prelepu baštu, znajući da će neki gosti platiti da sa šljunka pređu u ekskluzivnu oazu.

To je mesto s naprednom tehnologijom. Na kapiji dobiješ iskaznicu, a ime ti se pojavi na velikom ekranu, da ga svi vide. Imena se smenjuju sa protokom ljudi. Možeš da potražiš određenog gosta ili da privatno sačuvaš imena ljudi o čijem dolasku želiš da budeš obavešten. To je moderan pristup organizovanju žurki i dobro funkcioniše.

Tačnije, funkcioniše kao ogromna železnička stanica, sa tačno takvim provodom. Gosti koji se duže zadržavaju, uglavnom su oni koji ni nemaju gde drugde da budu u životu.

No ipak, novi gosti stalno pristižu. Ubrzo svaki putnik, turista i avanturista apsolutno mora da svrati, da se promuva i bude deo te viđenije ekipe.

Poneki poznat gost donosi prestiž čitavom jatu. Ali u većini dana, saobraćaj je tako intenzivan da niko ne može da zna ko je sve svraćao ili koga su netom promašili.

Nema ni mnogo šta da se radi, osim da se klima glavom, smeška i priča o vremenu. Niko ne može da provali da li je žurka zaista dobra ili je potpuno gubljenje vremena.

Onda momci dolaze na odličnu ideju: da posluže hranu u dvorištu, da žurka živne. Odjednom, uz hranu, zabava je zagarantovana. Svi znaju da hrana ulazi kroz stomak i greje srce.

Druželjubivi, ali ne i naivni, momci znaju da bi ih previše koštalo da hrane toliko ljudi svakog dana. Umesto toga, odlučuju se za potlak žurku, na koju svi donose hranu za sve. Tačnije, mnogo ljudi donese toliko hrane da niko nikad ne mora da ode gladan.

Momci onda zaposle domaćice da organizuju dnevne menije i da budu pri ruci poznatim kuvarima i vlasnicima restorana koji katkad navrate. To je sigurna karta – kad profesionalac stavi nešto na sto, svi to žele da probaju.

Pa hajde sad da kažemo da ti i ja povremeno dolazimo na tu žurku. Motamo se uglavnom blizu ulaza, kratko ćaskamo sa nepoznatima, nelagodno se smeškajući. No ne možemo da impresioniramo nepoznate držeći plastičnu čašu i kartonski tanjirić u rukama, je l’ da? To radi svako ko je niko i ništa!

Sad zamisli da ti i ja donesemo po pun poslužavnik ukusne hrane, da je podelimo sa svima – zar ne bi svi odmah zapamtili naša imena i lica? (A mi ne bismo nužno znali njihova, prosto bi njih bilo previše.) Zar ne bismo mi bili tema večeri?

Da li ste probali Markov raskošni sufle? Zar nije predivan? Svi u HR-u ga hvale! I da li ste stigli da okusite Majin povrćni kari? Čujem da je jako popularan među njenim kolegama na razvojnim projektima.

Lako je istaći se i biti upamćen, ako nahraniš goste. To su naši rani vladari radili – antropologija nas tome uči – oni su bogato gostili svoja plemena. To nam je duboko u genima: nahrani druge i ti si kralj.

Ne zaboravi da profesionalne domaćice pomažu svim tim kuvarima i šefovima restorana, kejtering menadžerima itd. (čija je hrana odlična svaki put) da sve lepo slože, uz privlačne ukrase i elegantno posuđe. Mi ne možemo da se takmičimo s njima – oni su kraljevi serviranja sadržaja.

Pa šta onda mi, običan puk, da donesemo sledeći put kad poželimo da se priključimo žurci?

Svako od nas ima svoj tajni recept koji često pravi. Toliko često ustvari, da mislimo da je sasvim prost. Nešto što samo mi znamo da napravimo. A ipak, naš nepisani recept svaki put proizvede originalan, ukusan i zdrav užitak. A prost je k’o pasulj, što bi se reklo.

Ja sigurno ne bih pravila ništa što nije moj fazon. Napravila bih nešto što sebi uvek pravim – nešto jednostavno, što mogu da sačinim zatvorenih očiju. Oslonila bih se na kvalitet i svežinu sastojaka i na sopstvene mere, koje to nešto čine nezaboravnim svaki put.

Potpuno je isto i sa sadržajem. Nema smisla objašnjavati nešto što drugi verovatno bolje znaju. Čitaoci to porede sa sličnim stvarima. Pustimo univerzitetskog profesora sa doktoratom iz fizike da nam objasni prednosti solarnih baterija. I ja vidim da su one super, ali taj čovek to može da dokaže navodeći deset različitih prednosti. Koga bi ti radije čitao i više mu verovao? Njemu ili meni?

Uticajni ljudi možda donose mnogo sadržaja, ali to je uvek u domenu njihove stručnosti. Oni pišu više (i bolje) ali samo o tome nečemu i ne lutaju van svog polja, gde imaju vrhovni autoritet. Oni su kraljevi svojih zamaka.

Zahvaljujući ovim gore pomenutim momcima, sada svi možemo da budemo kraljevi – milioni nas jedinstvenih individua, posebnih brendova, svako sa svojom originalnom pričom. No mi zapravo ne želimo da znamo šta li ti misliš o sledećem velikom trendu ili sledećem velikom brendu. Samo želimo da znamo šta je to što tebe čini brendom. Hoćemo tvoj tajni recept.

Prvo pravilo stvaranja sadržaja je da pišeš ono što dobro znaš. Samo budi siguran da nam prenosiš nešto u šta možeš da se zakuneš životom. Nešto na šta si već založio život. Na primer, tvoje životno delo. To je recimo opklada bez rizika.

Hajde sad, samo to zapiši. Vrlo ću rado da pročitam.

_______________________________

 Napisala Maja Vujović. Sa engleskog prevela Marina Vujović.

Ovaj tekst je originalno objavljen na LinkedInu, gde je izazvao inspirativne komentare čitalaca.